Bio je dan kao i svaki drugi. Spremali smo se za posao, sunce je peklo. U putu gužva, nervoza, drugim rečima kolaps u saobraćaju.

Prolazeći Kosovskom ulicom, gledali smo ljude koji u tuđoj zemlji traže pomoć, prenoćište, pažnju, pobegli i uplašeni od ratnog vihora u svojoj. Zovemo ih migranti. Ružno, po mom mišljenju. To su ljudi koji su napustili svoj dom.

U pola radnog vremena, neko je nenajavljen kucao na vrata ordinacije. Otac i majka, Sirijci, uplašeni za svog sina Hamzu, došli su da im pomognemo. Dete je tokom intervencije i aplikacije leka u zub bilo mirno. Uostalom šta je mali strah na stomatološkoj stolici naspram straha od rata u spostvenoj zemlji.

Pošto nismo hteli da naplatimo, otišli su, a onda se majka iz zahvalnosti vratila i donela jedan prsten, govoreći da nije zlatni. Bilo je zadovoljstvo bar malo ublažiti im boravak ovde. Nadamo se da se mali Hamza zajedno sa svojom porodicom lepo smeje i da je srećan. Ipak je to bio poseban dan. Pomoć nekom ko nema skoro ništa je vrhunac našeg posla, na kraju smo svi ljudi i nije teško biti human.